Ne znam za vas, ali meni je privlačno kad ti neko jasno pokaže da mu se sviđaš. Bez skrivanja iza “kul” distance, bez igranja pametnih igrica, bez onog “da li da se javim ili da se pravim da sam zauzet”. Dosta je toga!
Privlačno je kad neko zna šta hoće, i to pokaže – direktno, ljudski, bez filozofiranja.

Odbojna mi je ta moderna verzija "nedostupnosti" koja se prodaje kao misterioznost. Nije to nikakva dubina, to je obična nezrelost. Ljudi koji se pojavljuju - pa nestaju, koji započinju priču - pa pobjegnu kad postane stvarna, koji te drže u vazduhu, jer ni sami ne znaju ko su, ni kuda idu. To nije magnetizam, to je nezrelost upakovana u “držim distancu”.

Ne, ne držiš distancu – držiš ljude u neizvjesnosti, jer se plašiš da bi morao da pokažeš emociju.
I dok ti gradiš svoju “tajanstvenost”, neko drugi troši živce pokušavajući da shvati da li ti je stalo ili nije.

Privlačnost nije rebus. Nije psihološka igra, nije “toplo-hladno” maraton, nije trka ko će se prvi javiti. Ako moraš da dešifruješ nečije ponašanje, to već jeste odgovor.

Nemoj da kriviš klovna što voli da žonglira – samo prestani da ideš u cirkus. Prestani da opravdavaš zbunjenost nečijom “kompleksnom ličnošću”. Nije kompleksan – samo ne zna šta hoće.
Prestani da misliš da će se promijeniti, da će “ovaj put biti drugačije”, da će napokon pokazati ono što priča. Neće.

Ima ljudi koji neće igrati igrice s tobom – jer ne žele da te zadrže, već da te imaju. Oni ti neće slati pomiješane signale, nego jasan osjećaj mira.
Takvi ljudi postoje. Samo im moraš ostaviti prostora tako što ćeš jednom za svagda otići od onih koji te drže na čekanju.

Jer privlačnost nije rebus. Ako te neko zbunjuje, odgovor je već jasan – nije to to.