Režim već par dana, ali još nikog nisam ujela…

Svinjokolj.
Znači haos.

Sve masno, napolju hladno,
a ja i dalje pokušavam da se setim da dišem.

DAN PRE: čišćenje zamrzivača, pranje velikih sudova…

Naravno, On bi to tako, ali "ti radi kako hoćeš. "

Ćutim.

Pita zašto ćutim.

Blago zarežim.

On ućuti.

Mislim, ovo je trenutak kada ćutanje postaje oružje.

DAN GLAVNI.

Ponovo, "ja bih to tako, ali radi ti kako hoćeš. "

Kolut očima toliko jak da su sigurno i dever i jetrva iz kuće pored čuli, ali On nije.

Pakujem meso, mislim: Ne treba još, treba da odstoji. Ali mesar rekao: „Slobodno pakuje odmah.“

ČVARCI. Ja stavljam mleko na kraju, jedno od mojih zlatnih pravila.
On stavljaja na početku, godinama, i budu odlični.
Ali,ponovo " radi kako to hoćeš."
Ja odlučujem da budem buntovnik: mleko na početku.

EPILOG? Tri prsta nečega zalepila za šerpu.

Masa koju ne umem da opišem, nešto između duvan čvaraka i droždine.

Ja gledam i razmišljam: Dobro, ovo je istorijski trenutak u istoriji čvaraka.
Definitivno ćemo jesti pogačice do sledeće godine.

KRAJ DANA: Sudovi masni, sve masno, ja masna… Ujedam sebe za dupe.

On prilazi „Treba li nešto da ti pomognem?“

I tu sam, što bi rekao Đole: „Uzdahn’o jako, i skin’o sam sako, i došlo je do prekida filma.“

EPILOG DANA DRUGOG: preživeo je.

DAN TREĆI. Otvorim zamrzivač.
Meso koje se nije ocedilo kad i gde je trebalo, ocedilo se u zamrzivač.
Mislim: Bravo, genije, slušaj i sledeći put druge.
Izvadila meso.
Ponovo oprala zamrzivač.

Druga tura slanine, mnogo manja od prve.
Radila kako ja hoću.

EPILOG: Uspelo... biće čvaraka za dva-tri doručka.

I da, nemoj da mi neko spomene svinju narednih godinu dana, najmanje.
Jer ako spomene, ne odgovaram za svojhe postupke....