“Kažu da onaj ko previše voli svoj grad mora biti pomalo lud”. Možda jesam.

I kad me razočara, jer mi pod prozorom šute ljudi koji bi trebali vikati, a viču oni koji bi trebali šutiti, ja ga i dalje volim. Posesivno, nenormalno, do granice bola.

Znam sve o njegovim ranama. Znam gdje puca zid, gdje miris kahve pokušava da sakrije gorčinu nemoći. Znam da se mnogi u njemu smiju tuđim nevoljama i da se još više njih pravi da ne vidi ništa. No, ja ga, uprkos svemu, ne mogu napustiti ni u mislima.

Ne boli me pomisao da mene jednog dana neće biti. Boli me to što će on ostati bez mene, bez mog pogleda koji ga vidi i kad ga drugi gaze, bez mog sjećanja koje ga brani i kad svi zaborave.

Možda je to bolest, a i ako jeste, neka bude najplemenitija bolest koja postoji, ona koja te veže za rodni grad tako jako da ni razočarenje ne može prekinuti tu vezu.

Neću žaliti što odlazim jednog dana, žalit ću što ga ostavljam, ranjenog, tvrdoglavog i svetog!